У Музеју завичајних писаца Матичне библиотеке „Љубомир Ненадовић”у Ваљеву одржан је научни скуп „Кроз капије будућих времена”, посвећен прози Радована Белог Марковића. Колубарски крај, Лајковац и Ваљево, средиште су књижевног света Белог Марковића, а „бело Ваљево“ место у којем се одвија радња многих његових романа.
– Данас се са посебним пијететом сећамо Радована Белог Марковића. Овај догађај је планиран у време док је био жив и сигурна сам да би био задовољан када би видео на окупу оволико еминентних професора, научних радника који су истраживали његово стваралаштво – рекла је директорка Библиотеке Виолета Милошевић.
Уз уводну реч проф. др Радивоја Микића, о стваралаштву Белог Марковића говорило је још 13 учесника скупа, међу којима су Милош Ковачевиђ, Милица Кецојевић, Снежана Самарџија, Александар Милановић, Јелена Новаковић, Милан Алексић и други.
Како је у уводној речи подсетио проф. др Радивоје Микић, припреме за реализацију овог научног скупа започеле су још за пишчевог живота и он је са много нестрпљења дочекивао сваки предузет корак.
– У првобитној замисли овај скуп је требало да буде наставак врло интензивног интерпретативног дијалога са прозом Радована Белог Марковића, а тај дијалог је, у овом облику, и започео 2009. године под кровом Матичне библиотеке „Љубомир Ненадовић” у Ваљеву, настављао се током година у Лајковцу, Ћелијама, Београду и Новом Саду и као резултат доносио врло запажене зборнике радова. Пишчева жеља је била да се тај дијалог, за његовог живота, оконча тамо где је и започео, на месту на ком се данас налазимо. Пишчева смрт је изменила карактер овог скупа. Сада овај скуп треба да буде и препрека да на једног писца, такорећи од тренутка његове смрти, почне да пада завеса заборава тако честа у српској култури, једнако као што овај скуп треба да, тамо где је то већ могуће и онолико колико је могуће, отвори и књиевноисторијску перспективу за поглед на прозу Радована Белог Марковића, другим речима, за оцртавање места овог писца у српској књижевности, односно за покушај да овог писца, користећи један његов наслов, пропустимо „кроз капије будућих времена” – поручио је том приликом Микић указавши на то да су романи Радована Белог Марковића, од „Лајковачке пруге” до „Стојне ветреwаче”, увек израз високог артизма, оног артизма за који је Русе, описујући барокну књижевност, рекао да се заснива на „дизању тешког бремена језика”.
– Све то, као и одлике прича Радована Белог Марковића, показује да је међу нама био писац који је, у то нема сумње, као и Бранко Миљковић пре свега, веровао да у уметности резултат непосредно зависи од савладаних тешкоћа. И савладавао је тешкоће које ни у једном случају нису биле мале и из којих је израсло дело које је јединствено у савременој српској књижевности и које тражи да му се враћамо, али тек онда кад свој аналитички језик саобразимо његовој сложености и снази – констатовао је проф. др Радивоје Микић.
Када се узму у обзир све језичке и стилске специфичности језика књижевности Белог Марковића, готово сам од себе се намеће закључак да језик Белог Марковића представља четврти тип језика српске прозне књижевности, указао је проф. др Милош Ковачевић.
– То је, како је већ уочио Радивоје Микић, језик „израстао на споју свих језика којим су се служили српски писци од средwег века до данас”, односно, како га је окарактерисао Матија Бећковић, језик каквог „пре њега није било”. Све типове језика књижевности српске потврђује већи број прозних аутора и њихових дела, само је Радован Бели Марковић и инаугуратор и једини представник посебног типа језика књижевности који се с правом може назвати беломарковићев тип језика књижевности – појаснио је Ковачевић.
Милица Кецојевић је Радована Белог Марковића сврстала у ред оних писаца који од самих почетака књижевног деловања није много мењао свој, премда особен, стваралачки поступак. Оценила је да његова дела, поготово гледана са аспекта језика, нису нимало лака за разумевање, па ипак, необичним јунацима и њиховим судбинама привлаче читаоце и тумаче више од пола века.
