У присуству породице, представника Општине Лајковац, пријатеља и поштовалаца стваралаштва Ненада Радуловића, јуче је на згради Дома младих откривена меморијална плоча Ненаду Радуловићу – Неши Лептиру, рано преминулом вођи поп-рок састава„Последња игра лептира“. Плочу је открио његов братанац Никола, син Нешиног рођеног брата Жељка. У Дому младих организован је пригодан програм уз учешће познатих личности, пре свега из света музике, а председник Општине Живорад Бојичић је за породицу приредио пријем у свом кабинету.

На плочи пише: „У мојој гитари живи један лептир и много је ствари које нас вежу, кад дођу кише и зима туге и мени и њему крила се стежу. Лајковчани Ненаду Радуловићу, Неши Лептиру, 23.10.2012.

Осим што је овај чин пре свега посвета таленту, музици младости и духу који је красио Нешу Лептира, уједно се на овај начин Лајковац одужио Нешиним родитељима који су после Другог светског рата оставили дубок траг у Лајковцу, између осталог отворивши 1950. године прву читаоницу. Евоцирајући успомене, Бошка Радуловић се захвалила Лајковчанима што су јој овако племенитим гестом омогућили да поново посети наш град:

– Хтела бих да се захвалим мојим дивним Лајковчанима. Ово је моје друго место после родног јер сам овде дошла на своју прву службу, у тадашњу Нижу гимназију. Из сваке куће имала сам ученика, дивну децу, а сви смо били сиротиња. неке од њих пратим и данас, колико могу. Захваљујем се њиховим потомцима јер моји су ђаци сада у седамдесетим годинама живота.

Брат Жељко је такође прокоментарисао гест Лајковчана који је одјекнуо и ван вароши на Колубари:

– За мене ово значи страшно пуно јер су отац и мајка управо свијали породично гнездо у Лајковцу, одавде су и кренули у заједнички живот. Та њихова енергија увек је обитавала око нас и пресликала се у Нешин рад, и тај хумор нас је увек држао. Неша је тим хумором дао и печат Индексовом радио позоришту, а на другој страни је са својом групом достигао врхунац у поп-рок жанру. Шта год да је радио, он би ту енергију каналисао, био је искрен, поштен, невин и човек му је увек био „број 1“.

Председник Живорад Бојичић се захвалио породици, рекавши да је ово само један мали поклон од стране општине Лајковац.:

– Мислим да треба да се вратимо у нека прошла времена када се у овој малој варошици, која постаје град, живело на један миран начин у железничкој колонији, када су се деца васпитавало на леп начин. Од мајке Бошке сам чуо да су у то време организоване седмодневне екскурзије до Сплита, Опатије, била су то лепа времена када се путовало возом, популарним „ћиром“. Још једном хвала породици Радуловић на тим сећањима и на данашњем боравку у Лајковцу. Петар Пеца Поповић се подсетио да је Ненада Радуловића упознао 1981. године на Палилулској олимпијади културе, када је „Последња игра лептира“ победила, као и да је био уредник у ПГП-у када је објавио плочу „Груди балканске“.

– То је једини човек кога ја знам који се никад ни са ким није посвађао. Занимљиво, сви га знају по томе што је засмејавао људе, а заборавили смо колико је важних балада на нашем језику направио. Сви смо га знали као весељака, а неке од најлепших, најтужнијих речи испеваних на нашем језику, он је певао. Нисам веровао да ћу присуствовати у неком месту ван Београда да се открива плоча некоме из света музике. Не заборавите да је ово прва плоча у Србији ван Београда. Ми данас присуствујемо једном цивилизацијском чину, који шездесетих, кад су почеле гитаре да свирају по Србији; седамдесетих, кад су почеле плоче да постижу неке успехе; и осамдесетих када је то било веома важно – нико није претпостављао да ће неке биографије стићи и до зидова и да ће се неке улице звати по људима које смо волели.

О дружењу са Нешом Лептиром и заједничком раду у „Индексовом радио позоришту“ говорио је Бранислав Петрушевић Петрући.

– Упознао сам га 1980. на Бруцошијади Факултета организационих наука и када сам видео ту снагу позвао сам га да дође на снимање једне од емисија Индексовог радио позоришта и онда смо до 1990. били нераздвојни. У наступима, у приватном животу – једна енергија, снага, још нисам наишао на такав дух! Све време мислим и говорим, људи, како сам духовит, али он је имао једну енергију, нарочито на сцени, на какву још нисам наишао. Пуно ствари сам научио баш од Неше Радуловића.

Сузана Јанковић, в.д. директора Културног центра, о идеји за овакав гест каже:

– Читава прича почела је сасвим случајно. У јулу месецу, када сам дошла на место в.д. директора, разговарајући са тадашњим реализатором програма, он је споменуо ову идеју. Мени се то учинило интересантним, поготово што сам знала да његова мама део живота провела овде, а с друге стране Неша је симболизовао младост осамдесетих и деведесетих година, кда сам била дете и тинејџер, а служајући шта данас клинци врте на журкама, било ми је јасно да његова музика не пролази. Оно што је радио живи и данас, а смејемо се његовим геговима после толико година. Културни центар је стао иза идеје и реализације, а било нам је важно да плочу поставимо на Дом младих као симбол младости, што је и Неша био.

У оквиру програма у Дому младих, група „Незванична верзија“ из Аранђеловца изводила је песме „Последње игре лептира“, а о Неши су говорили његов брат Жељко, Петар Поповић и Бранислав Петрушевић. Присуствовали су и Милан и Владан Ђурђевић, Тијана Цветковић и Јелена Пудар из „Неверних беба“. Иако првобитно није било планирано, Милан Ђурђевић је изашао на бину и изнео своја сећања на Нешу Радуловића, а затим заједно са вокалним солисткињама свог састава извео композицију „Лептир“, посветивши је Неши.

– Нешу сам упознао 1986. на Бановм брду, у просторији где смо сви вежбали, код Милета Голуба, тада сам свирао у „Смаку“. Прва ствар која ми се допала код њега била је та врста интелигенције коју је поседовао, а која је била специфична за то време, негде на граници свега што треба да буде. Духовита и врло бунтовничка природа, увијена у пасторалну поетику. Стицајем околности, одсвирао сам два-три концерта са њима, а свирали смо и велики концерт у хали „Чаир“ у Нишу и тада сам видео колико је „Последња игра лептира“ била велики бенд. Његово дело апсолутно је вредно свега што ми овде можемо да поделимо као траг нечега што ће живети као уметност. Мислим да је његова уметност велика и да је његова поезија нешто најлепше у српској култури.

Све похвале припадају Културном центру за идеју и њено остварење јер је све прерасло у прави културни догађај.

{gallery}2012_10_24a{/gallery}