Књижевно вече академика и српског песника Матије Бећковића, на којем је представљена његова најновија књига „Три поеме“, изазвало је огромно интересовање Лајковчана и представљало пар екселанс културни догађај. Матија је на свом трећем гостовању у нашој вароши адекватно узвратио говорећи своје три нове поеме, религиозне али бећковићевски луцидне и особене, затим чувену „Кад дођеш у било који град“ која делом одсликава везаност песника за наш крај, и на крају „Парусију за Веру Павладољску“, коју врло ретко говори. Привилегија је слушати Матију Бећковића да скоро сат времена говори своје стихове, а очигледно је да је Лајковац то завредео.

У дружење са угледним књижевником на најлепши начин, познатим и одабраним композицијама, увеле нас је одлична виолинисткиња Невена Ракић. Отварајући Матијино вече суграђане је поздравила директорка Градске библиотеке Биљана Несторовић, подсећајући на на Матијина најзначајнија дела и награде у полувековној каријери.   Уводна реч професор књижевности Дарена Миливојевића из Градске библиотеке Лајковац представљала је омаж језику, који има тако важну улогу у Матијиној песничкој моћи, крећући се од арехетипског и беседничког до савременог.

– Сетимо се речи с почетка Јеванђеља по Јовану: „У почетку беше реч. И реч беше у Бога, и Бог беше реч. „ Самим тим, Бог се идентификује с језиком. Отуда толика потреба да се кроз језик стигне до Бога, да се стигне до поезије и до свега онога што је вредно и што остаје за човеком. „Три поеме“ су разговор земаљског песника са небеским песником.

На себи својствен начин Радован Бели Марковић поздравио је Матијин долазак у Лајковац и долазак његових нових песама на свет:

-Сваки је посао молитва, ако се од срца ради, с тим што песничко послушање молитвено је по природи ствари, а и срдачно јесте. Бог хоће од нас грешних људи да направи богове и међу песницима бира оне од којих ће почети. Вечерас, уочи Покрова пресвете Богородице, прислужују се три нерукотворене воштанице пред престолом Господњим, у славу пресветле мајке која се непрестано моли за нас. Три нерукотворене воштанице, три акатиста Матије Бећковића, три поеме, којима се Михољско вече додатно позлаћује и одаја ова унеколико посвећује. Матија нам и овога пута узвраћа љубав на љубав, утеху од Господа добијамо и преко Матије.

Нове три Матијине поеме анализирао је др Стојан Ђорђић, професор и књижевни критичар:

-Овде имамо три поеме које су испеване у римованим стиховима са свим елементима и атрибутима најсавршенијег песничког говора, кроз које је песник изразио наше доба, наше егзистенцијално искуство и отворио могућности комуникације данашњег човека с Богом. У првој поеми „Господе помилуј“, која је модификација прве хришћанске молитве, Бећковић је конкретизовао лирског субјекта и рекао да је то људска душа. Дефинисао је људску душу данас као „неначету, а испрепадану“. То је исказ аутентичног песника који на својствен начин говори о епохалним проблемима данашњице. Дао је нови призвук теми човекове комуникације с Богом и јединства с Космосом. Друга поема носи наслов „Учини ми љубав“ и на први поглед не звучи религиозно, али опет говори о Бећковићевом виђењу нашег времена и предстаља покушај да у разговор са Богом унесе актуелност, при чему љубав сматра вредношћу најпотребнијом данашњем човеку јер је потиснута и угрожена. Овога пута обраћа се Мајци Божјој, тражећи од ње љубав, дефинишући тако вапај за спасењем. Трећа поема „Слава теби, Боже“ је најобимнија и у њој Бећковић даје своје песничко виђење Бога. Полази од старозаветних легенди и најстаријих одређења о Богу, али даје и своје поимање божанске инстанције. Занимљиво је како то чини: говори о Богу као творцу који је створио све, објашњавајући шта је живот и чиме се разликује од непостојања, наглашавајући потребу да поштујемо живот као божанску творевину. То су Бећковићеви начини да стару тему обради најактуелнијим приступом. И стижемо до завршне Бећковићеве одреднице Бога, а то је да је Бог песник. Ове три поеме које су похвала и химна Богу, истовремено су похвала и химна животу, па и језику.

Пре него што је делом прочитао, а већим делом говорио нове поеме, а затим и две посвећене Вери Павладољској и Ваљеву, Матија се носталгично и духовто присетио како је као петнаестогодишњак први пут боравио у Лајковцу, када је на путу за Ваљево где ће уписати Гимназију, воз уске пруге застао на лајковачкој станици. А онда је говорио своје стихове на препознатљив „бећковићевски“ начин, пет поема без паузе, због чега му се сјајна публика одужила громогласним аплаузом. Тачку на леп културни догађај ставила је Невена Ракић, извођењем још три композиције.

{gallery}matijabeckovic{/gallery}