На недавно одржаној Светосавској академији у Лајковцу епископ ваљевски Милутин одликовао је познатог књижевника Радована Белог Марковића Орденом Светог владике Николаја. Марковић је био и беседник на традиционалној Светосавској академији у организацији Градске библиотеке Лајковац, која је одржана  у препуној свечаној сали Градске куће. У  име Његовог преосвештенства владике Милутина признање је уручио архијерејски заменик протонамесник Филип Јаковљевић. „Проза је најбоље средство за утицај на ум, срце и савест човека. То Бог даје да би помогао људима да им живот буде лакши и лепши. Зато што нам живот управо таквим чини, Епархија ваљевска на челу са Преосвећеним владиком Милутином додељује највише признање – Орден Светог владике Николаја књижевнику Радовану Белом Марковићу“, рекао је протонамесник Филип Јаковљевић уручујући одликовање. Захваливши се Епархији ваљевској и епископу Милутину, Радован Бели Марковић, у препознатљивом и особеном маниру „прислужио је воштаницу првом српском писцу, који је, као ниједан пре ни после његовог земаљског века, понео светитељско име и остао духовни стожер своје Цркве и свог народа.“
– Као изузетна и код Срба  јединствена личност, Свети Сава  више од осам векова  поучава, теши и опомиње, с  тим што  се у  световном  и  црквеном животу вазда, а поготово данас, умножавају питања на која  српски народ од Светог Саве очекује одговоре, пошто свако осећа да је вишевековни пут којим идемо  управо он  означио. Најпосле, посматрајући нашу прошлост, види се  јасно како се  о српској самосталности Светог Саве замисао обдражава кроз све мене и догађаје као главно, основно опредељење у нашој судбини. Јер Савине  замисли, његов отпор туђинским утицајима, његова борба за духовну и националну самосталност су главна српска упоришта,  а  његов лик,  не само са школске иконе,  сваког  верујућег  човека изнутра озарује и укрепљује  у  надежди  да ће једино обожен  претрајати, упркос  злом добу и свакој пагуби.  Зато је народ  свим бићем   појмио Савину  величину, схватио га као великог учитеља који припада свим људима, као мудраца који је, како вели Милoрад Панић Суреп, „у оквиру једне нације чинио оно што треба чинити свуда, по васколиком човечанству“, почињући, разуме се, од најближих, од оних које сматрамо родитељима, браћом и сестрама. 
У складу са својим животним и професионалним опредељењем, Бели Марковић је у својој беседи понајвише пажње посветио књижевном стваралаштву Светога Саве, све време кроз причу, која је садржала и историјске одреднице, прожимајући и његов духовни развој и монашки живот. Подсетио је на Хиландарску повељу, Савин Нокамонан, Карејски типик, Хиландарски типик, Студенички типик, Животопис Немањин. Неки од њих немају првенствено литерарну природу, већ литургијску, правну, нормативну и документарну, али нису лишени књижевних особина, нагласио је Бели. У поенти излагања лајковачки и српски књижевник реско се осврнуо на садашњост, питајући се колико је светосавског остало у нама и каква је судбина Србије:
-А Свети Сава, где је Свети Сава, данас и овде, међу нама какви год да јесмо, и да ли смо  и надаље народ светосавски или се Светосавља само обредно опомињемо, кроз  храмовна прислужења, школске славе и овакве скупове? С  мирјанских  говорница   и црквених  амвона  такво  питање делатно  се мора  постављати, а не само  реторички, уз очекивано, такође реторичко указивање на  осезање светосавског духа међу нама… Како је било  да је било, данас је друкчије: школска икона  враћена на своје  место, и нико не брани да буде враћена и тамо где још није, али се морамо запитати: колико је  Духа  светосавског  међу младима, међу онима на којима свет овај остаје? Најпосле, и ово: не иште Свети Сава, за свој дан, столове пуне јела и пића,  кудикамо богатијим столовима је окренуо леђа  ступајући  трновитом стазом према Небу… Дужни смо му, данас поготово, одрешитог одговора на  просто питање: По светосавском сенту  греде  ли  српско  племе, расипа ли се путујући кроз сумрачно време, и да ли ће нас достати,  еда би сачували Отачество на земљи и у историји?
Подсетио је Бели да «како у делима  средњовековне и народне књижевности ( служби, канона и Теодосијевог  «Житија Светог Саве», народних песама и прича), лик Светог Саве изгрева и у  уметничком  књижеству новијег доба – у песмама Војислава Ј. Илића, владике  Николаја Велимировића, Васка Попе, Миодрага Павловића, Љубомира Симовића, Матије Бећковића и Милосава Тешића.
У програму Светосавске академије учествовали су и протојереј – ставрофор Томислав Матић,  Хор „Хаџи Рувим“, директорка лајковачке библиотеке Биљана Богдановић,  вероучитељица Неда Несторовић, ученици основних школа „Миле Дубљевић“ и „Димитрије Туцовић“и рецитаторка Јелена Лончар. Кроз духовно вече водио је магистар књижевности Дарен Миливојевић из Градске библиотеке Лајковац.